петак, 15. јул 2011.

Frulaš iz podzemlja

Gledam ga već danima, navikla na melodiju koja me čeka na kratkom putu od stanice do zgrade.

Priznajem da me je iznenadilo kada sam ga prvi put ugledala. Nekako ne očekujem zvuk fule dok silazim u podzemni prolaz. Jakna mu okačena na neki klin u zidu išaranom lošim grafitima. Stariji čovek, preplanuo, drži u rukama pohabanu frulu i svira na njoj krećući se u ritmu par koraka napred, pa nazad. Prva pomisao bila mi je: zašto baš u podzemnom prolazu? A onda je postalo logično da je tu zaštićen od kiše i od Sunca. Mora se priznati da ni akustika nije loša. Ok, nije baš Karnegi hol, ali dovoljno glasno odzvanja da se ti zvuci zavlače i u moj stan kada su prozori otvoreni. Pa me tu opet okruže kada uđem.

Razmišljala sam kako ima retku priliku da posmatra ljude, često iste ljude koji tuda prolaze danima. Parovi koji se vole, pa svađaju, pa mire, decu koja se igraju ili nerviraju svoje roditelje. Zapravo, razmišljala sam kako bi divno bilo da je tu godinama, pa da može da posmatra prolaznike i sve promene koje godišnja doba donose.

A onda, juče, šok: nema frulaša.
Nikad nisam potcenjivala moć navike, znam joj snagu i kad je ne slutim. Samo sam shvatila koliko je, zapravo, lepo, kada me s posla dočekaja meka melodija.
Malo sam se zabrinula za frulaša, priznajem. Ali sam brzo pretpostavila da nije očekivano svirati na preko 40 stepeni, u 5 sati posle podne. U podzemnom prolazu.
Nadam se da će ga malo niže temperature vratiti. Nije baš Pan, ali mi oku prija da posmatram taj njegov ples sa instrumentom. Lepe su iznenadne radosti..

недеља, 03. јул 2011.

Kontraš

Unapred znam da se mnogi neće složiti sa mnom (tačnije sa mojim mišljenjem), ali ja i dalje mislim da je nedelja najbolji dan u sedmici!
Iako mnoge nedelja asocira na novu radnu sedmicu i osećaju anksioznost što im je iscureo vikend, a da ga nisu dovoljno iskoristili, to sa mnom nije slučaj.
Probudim se nedeljom kad 'oću. To prvo. Subotom obično imam nešto da radim, nekome sam nešto obećala, treba neku obavezu završiti. Nedeljom ne obećavam ništa. Zato se i budim kad 'oću. Priznajem, bude mi malo krivo što već bude 12 sati i što sam bar prethodna tri mogla nekako još da iskoristim, al ne patim previše oko toga. Ono što najčešće uradim prvo je da skuvam kafu i brzo se vratim u krevet. 
I tek tada odlučujem šta ću sa tim danom. Može vrlo lako da se desi da tada odlučim da ceo dan ostanem u pidžami. Čitam, gledam filmove, shvatim da sam propustila jednu krucijalnu životnu stvar: nisam nalakirala nokte na nogama, vodim višesatne telefonsko-skajpske razgovore s prijateljima i porodicom.
Ne jedem, ne zato što sam na dijeti, nego zato što mi je frižider prazan, a mrzi me da siđem do radnje ispred zgrade. Traje to tako negde do popodne. Oko 3-4h shvatim da je napolju lep dan, a i dosadi mi ležanje.  Tada brzo organizujem neku šetnju, neki lagani izlet ili odlazak na ručak. Sve u laganom ritmu. 
Nedeljom je sedenje u parku jednostavno savršeno. Ležim na klupi i gledam plavo nebo opkrojeno krošnjama. Ili decu koja se igraju s roditeljima. Rade to ljudi i radnim danima, ali nije ta atmosfera vikenda. Radnim danima gledaju na sat, žure na neke sastanke, večere.. A nedeljom se spokojno igraju u parku sa svojom decom, nedeljom šetaju ljubimce, čitaju novine s mirom ili pretresaju novosti iz komšiluka.
Apsolutno su me oduševile tri bake čiji me je uzvik danas probudio iz dremeža. Bio je izazvan informacijom koju im je dobacio neki deka u prolazu: Novak je pobedio! A one ne bi bile ponosnje ni da im je rođeni unuk. 
Osim toga što volim nedelju, od naše nacije me razlikuje i potpuni nedostatak fascinacije tenisom. Ja radije lakiram nokte na nogama.. ili pišem blog.. dođe na isto..

Između dve autobuske stanice

Ulazi pijanac u gradski prevoz. Tetura se po truckavom vozilu, jedva provlači pored žene koja sedi, jer je slobodno mesto pored prozora. Ona mi se nasmeje, kao saučesniku u tužnom prizoru. On ni ne primećuje, pogled probija kroz gužvu ili je ni ne vidi.
Relativna tišina, koliko je to moguće u krcatom prevozu, umor posle posla zaposeo je pokretnu konzervu.
A on izgovara niotkud:

- Najvažnija je ljubav..
...
...
- A oni ni ne znaju šta je to ljubav..

Opet usiljeni osmeh upire u mene ona žena koja sedi pored njega.

- Oni misle da je ljubav seks.
...
...
...
- A ne znaju ni šta je seks!

Njoj neprijatno kao da je to neko njen sa kim me je upravo upoznala i na koga je ponosna, a sad bruka ovim glupostima.

- Seks je odnos između ljudi..
(nastavlja isprekidano)

Nažalost, morala sam da izađem na toj stanici, bilo mi žao što nisam mogla još da se vozim sa njim. A žena je moj odlazak ipratila zapanjenim pogledom, kao da sam je izdala. I vidim kroz prozor da je odmah ustala i otišla u drugi kraj autobusa.

A ja se pitam zašto. 
Zato što je čovek rekao istinu..? Ok, priznajem da baš nije društveno prihvatljivo pričati sam sa sobom u gužvi, među ljudima. Ali, sve više je ljudi koji pričaju sami sa sobom na javnim mestima (a ionako svi to nekad radimo nasamo). Ovaj čovek nije čak govorio ništa ružno. Čak ni netačno. A i to što je bio pijan nije nikoga ugrožavalo osim njega samog.


     #     #     #     #     #     #     #     #     #     #     #

Na drugoj godini fakulteta pisala sam seminaski rad na temu "Šekspirove lucidne lude" (profesorka je tražila da izmenim prvobitn naziv "Lucidne lude Šekspirove", osporavajući moju sklonost ka inverziji, verovatno pojačanu uticajem italijanskog jezika koji sam tada učila). Šekspir je marginalizovanim likovima, kakve su lude, u usta usađivo tačne poglede na svet i okruženje. Samo one mogle su da sipaju istinu u oči kraljeva. I da ih niko ne shvati ozbiljno, jer su - lude.

     #     #     #     #     #     #     #     #     #     #     #


Tih nekoliko njegovih reči, da li su bile
potreba za razgovorom, za komunikacijom, za onim drugim koji bi saslušao i možda učestvovao,
jesu li poziv..? Ili bi ignorisao svaki odgovor..?

Ne znam.
Ali meni je taj trenutak bio poseban, jer me je podsetio koliko često ne obraćamo pažnju na ono što govore ljude iz naše okoline. Čak ni oni koje volimo.

среда, 15. јун 2011.

Bez tišine


Probudi me rano neki nemir. Nepoznatog uzroka. Pokušavam da ga dokučim, pokušam da zaspim ponovo. Ali vidim da od toga nema ništa. Podignem roletne. Lepo jutro, deluje prohladno. Otvorim prozor da se osvežim. Čekam strpljivo da san napadne očne kapke. Al propušta i tu šansu.
Ustajem i dok se umivam čujem da lonče već vri (znam da je gramatički nepravilno, ali me je ova konstrukcija oduvek oduševljavala). Shvatim da se broj zvukova u stanu sveo na to ključanje i hučanje vozila sa ulice. Komšija se još nije probudio, ne prodire njegov kašalj kroz zidove. Zato je sledeći logičan potez pustiti muziku. Nemam strpljenja da sačekm tih nekoliko minuta koliko je potrebno sistemu mog kompjutera da se probudi. Jer jedan pritisak daljinskog upravljača donosi glasove s televozora u moj stan. Premošćava tih par minuta.
Razmislim i shvatim da je to prva refleksna reakcija posle svakog buđenja, kao i pri svakom ulasku u stan. Pustiti muziku. Pa tako sve do spavanja, ostavljam glasove drugih ljudi da ispune prostor oko mene. Iluzija popunjavanja samoće. Ili dopunjavanja, jer se ne osećam usamljeno.

Isparava miris iz šolje koju nosim do stočića pored kreveta. I dalje prisutan nemir pokušavam da ga ugušim u ukusu vruće crne kafe. Častiću se čitanjem knjige. Komšije se bude, a njihovim zvucima dodajem nepravilne taktove. Prija mi ujutru neki cool jazz.

Drug mi se požalio da nema mira od devojčice iz komšiluka čija vriska povremeno dopire u sve njegove sobe. Uzurpiran kroz zidove. Nasmejem se: "Ona je dete.. Ne možeš tu ništa.." Onda se setim stana u kom sam nekada živela. Kada sam se uselila, užasno me je nervirao lavež pasa iz stana iznad moje sobe. A još više udari njihovih šapica o moj plafon. Smetalo mi je, mada volim pse. Posle mesec dana, jedini zvuk koji bih čula je tužno cviljenje iz kupatila, kada ih gazde tamo zatvore. I to zato što mi ih je bilo žao. Njhove tuge. Mada ih nikada nisam srela. A na sve druge zvukove se naviknem brzo. Naviknem i zavolim.
Prošlog vikenda svratila sam kući sa prijateljima. Neko od njih se štrecnuo na glasnu vibraciju koju naš stari frižider proizvodi i čime izazove blaži interni zemljotres. A mene iznenadila ta reakcija. I malo rastužilo što je to zvuk na koji sam toliko navikla da ga više i ne konstatujem.
Svako mesto ima svoje mirise, prijatne i one druge. Svako svoje zvukove. Trenutno me neopisivo raduje zvuk đubretara koji prazne kontejnere na ulici ispred moje zgrade. Ne znam zašto, glupo je, čak i nije neki zvuk. To rade svake noći oko pola dva. Tako znam koliko je sati i uživam u njihovoj tačnosti. Nekada čak dođem do prozora da ih vidim. I da im osmehom zahvalim. Iako oni mene ne vide, a verovatno me ne bi ni razumeli.


Volim da slušam muziku u prevozu. Ne preglasno, taman dovoljno da ne čujem obavezna gunđanja među saputnicima, a da imam priliku da prisustvujem nekom lucidnom zapažanju nepoznatog klinca. Da, selektujem šta želim da čujem. Ali to je u redu. Znate kako je dobro kad se probudite namćorasti, a onda čujete pravu pesmu. I to promeni dan. Jer podseti na neki susret, neku žurku, neki period, neku ljubav.



Zvukovi daju toplinu. Jače me vežu za neki prostor. Podsete da je neko još prisutan, tu negde..
Tako da izgleda ipak - kod mene, ništa od tišine. 

четвртак, 26. мај 2011.

Svađa

Misli nemirne.
Svuda ih pronalazi, odbegle.
Restlovi rečenica ispadaju iz knjiga. Poneka reč skrivena u kutiji s nakitom. Dragocena, ona koja boji kontekst.


                                                                

Hoda stanom kao tigrica u kavezu. U
rukama joj lavor sa čistom odećom.
Smešta misli među rukave i čarape, da ih
omekša miris Lenora - koji je ponela iz
detinjstva, iz postelje u koju je mama
ušuškavala pred san.


U ljutnji je iskidala sve prekore, tuge,
obećavanja i molbe. Razbacala je svuda te polovne
rečenice. Nepažjlivo i u žurbi. Kao kad proba odeću
pre izlaska u grad.



Besna na sebe i svoje snove.
Vratila se sa fakulteta, osmehujući se u susret poljupcu kojem se nadala te večeri. Razbudila je zvonjava telefona. I raznežila slova njegovog imena na ekranu. (Tad je još drugovala sa slovima.) Njegov glas u slušalici nije zvonio....


Grč na čelu, gestovi ruku u vazduhu
razbacuju više nego što skupljaju. Slova
ispadaju iz lavora, više i ne pazi, gura ih
stopalima. Nije joj više ni do reda koji prividno
pokušava da uspostavi.
Drhtaj praćen uzdahom.

Sela je nabranog čela. A onda počela da broji u sebi glasove koji su tvrdili da nije on za nju.
Brza smena lica pred očima. Neće je ubosti onim - Rekao sam ti. Dobri su to prijatelji.
Ćutaće, al neće im dati ni da tuguju sa njom, prikriveno nadmeni svojom dobrom procenom.


"Ma šta oni znaju!" Uzviknula je i odmah udavila tu besnu rečenicu u miris omekšivača. Slova su se otimala, plutajući oko nje kao baloni od sapunice. Nije im ništa mogla.. Spustila je veš, otvorila prozor da ispare sve te misli i strepnje. Izašla je.
Vratiće se kada padne noć, kada teški mrak prilepi preostale reči za pod. Tako će moći da ih razmrska koracima u povratku. I da se nada da se kao aveti neće pojaviti u snovima.

Jutro u gradu

Alarm se oglasi pre šest. Guste zavese prolongiraju mrak. Brzo prekinem zvonjavu. Jedan zagrljaj kasnije, lagano ustajem. Navlačim trenerku, na prstima prolazim kroz kuhinju. Stranci su zanoćili u dnevnoj sobi. Surferi po tuđim kaučima. Nisu oni krivi što ja ustajem rano, pa pazim da ih ne probudim. Ne zbog sindroma dobrog domaćina, zaista razmišljam koliko im je putovanje prijalo, a koliko ih je samo izmorilo.. Nekada putovanja udalje ljude, suprotno očekivanjima..
Mene ispraća njegov zbunjeni pogled. Gužvava postelja ocrtala mu se na licu. Izlazi sa mnom napolje, da udahne jutro. "Ti ćeš stvarno sad na trčanje..?" Klik kojim podešavam tajmer, brz poljubac. Tempo lagan, gledam otiske patika spuštenih na vlažne ulice. Kiša je padala noćas, asfalt isparava. Drveće počelo da zeleni, krivim vrat da gledam nebo kroz granje. Razgali miris svežeg peciva kad zaluta u nozdrve, zagolica želudac. Pune stanice putnika. Pospana lica, nedocrtani kapci nagoveštaji žurbe i kašnjenja. Sada tromo čekaju prevoz. Gledaju me u čudu. Verovatno se pitaju zašto uopšte trčim. I setim se moje majka i njene brige sputane, koja ipak mora da progovori nešto. Kao nevezano, priča mi često o razmišljanjima Zuka Džumhura dok je sedeo u parku i posmatrao one koji džogiraju: Što li ljudi žure da potroše broj koraka koje im je Bog dao..?
Klecaju tramvajske šine, cakiću metalne konstrukcije dok jure nizbrdo. Puštam da me preteknu, daleki pogledi iza prozora još budi smena boja, krošnji i izloga. Klimnem osmehom kolegama trkačima kad se sretnemo. Samo se jedni drugima ne čudimo. 
Trčanje gradom je posebna radost. Ne čudi što ne razume to svak. Mnogi mi se čude, pitaju kako me nije sramota trčati među prolaznicima, parkiranim automobilima, ulicama i saobraćajcima. Ne znaju da u trenutku kada potrčim, više ništa ne postoji osim toga. Sve misli u telu sabrane. Bride mišići, udaraju sunčevi zraci u beonjače. Ne smeta ništa, ni smog, ni saobraćaj, ni crveni čovek na semaforu. Skakućem malo u mestu dok on ne pozeleni. Pa onda trk dalje. Osvajanje ulica, a osećaj kao da grlim Beograd koracima. Prisvajam ga svakim metrom.
Još nekoliko stepenica do prilaza zgradi. Zaustavljanje i lagani hod. Najviše volim zamor mišića posle dobrog treninga. Tad imam osećaj da lebdim. Umorni receptori na stopalima više ne osećaju tlo. Kao da hodam pola metra od zemlje. Brzo tuširanje spira zamor. Kad ustanem rano da trčim, ostane i vremena za kafu pre odlaska na posao. Jutro je moje doba dana. Ne žalim da prodam deo sna za malo tihog mira u svom stanu. Sat odobrava još jedan gutljaj kafe u mekoći bade-mantila.

уторак, 17. мај 2011.

Kapor

Korporacijska kolegijalnost podrazumeva beskrajnu razmenu raznoraznih mailova. Sadržaji su, naravno, različiti - od obaveštenja o godišnjim odmorima, do toga gde se prodaje dobar sir i pršuta, smešnih klipova, pa onih pisama koji garantuju sreću ako se pošalju na adresu 40 najbližih prijatelja, informacija o nedajbože sahranama, otplaćivanju kredita, proslavama, zanimljivostima... niz je beskrajan.

Jutros dobijem na taj način priču Mome Kapora. Burek. http://www.velimir.ws/?p=274
Shvatim to kao znak sa neba da je neophodno častiti se takvom špecijom za doručak. (A musli lako ispade iz konkurencije). Neko kidanje u želucu osećam od buđenja, al neću da ulazim u razmatranje zašto je to tako, ni da li je burek u saglasnosti sa mojim stomačnim stanjem.
Predložim skeptično koleginici da se častimo po ovom kišnom danu. Njen uzvik: "Miculjka, pa ja nisam jela burek 13 godina!" samo je potvrdio neminovnost predloženog. Pre nego što je stigla da pozove lift (a kaput je obukla za par nanosekundi), glas o odlasku po burek protrčao je hodnikom (a brzinu poredim sa onom kojim plane vest da je legla plata). I dok su se vrata lifta zatvarala narudžbe sa željama i veličinom parčadi prštale su i sudarale se u vazduhu.
Onda iščekivanje. Svaki čas se neka glava promoli da onjišu vazduh. Njen pobednički osmeh ulazi u kancelariju, a brojne kolege se okupe da joj "pomognu" da razvrsta šta je za koga, ko je naručio i jogurt...



I onda tišina. Savršen mir. I mljackanje nad tastaturom.
Razneženi osmesi. Zadovoljstvo.
To traje 10ak minuta.
Onda lagani ulazak jednog po jednog kolege da donesu novac za isplatu kupljenog mira, razmena pogleda saučesnika posle bitke.                                                                                          

Dan se nastavlja. A oni koji su ostali zabezeknuti opštim mahnitanjem i oni koji nisu stigli da u njemu učestvuju, do kraja dana shvatiće od kuda sve to iznebuha..
Jer je neminovno da do kraja radnog vremena svak dobije mail sa subjectom: Maestro Kapor..

петак, 06. мај 2011.

Ćutnja

Hoda ulicom
i mislima sudara
nepoznata lica
(kao automobili u luna parku).

Na čelu
pohranjen trezor
strahova u strepnji.

Sa tobom sam brojala te ožiljke.

Ipak misliš da ću ucrtati novi.




*                                              




Kod mene kameni mir.

Toplina se širi grudima
od sećanja na tvoj dah zaspao na mom vratu.


среда, 04. мај 2011.

Kako nastaje priča

- Nauči me da napišem priču, molila je.
- Nije to teško, to je kao da nacrtaš skicu.
- Ali ja ne umem da crtam! ljutnula se.
- Ni ne moraš sve umeti. Zamišljaj samo kako povlačiš linije. Slikaj rečima.
- Da pokušam.. (a ja sam uživao u njenoj nesigurnosti) Evo, naslikaću devojku koja ruča.
- Gde?
- U restoranu! Ali ne nekom mnogo ozbiljnom.. Sedi i gleda kroz prozor.
- Je li lepa?
- Naravno da jeste! Ima smeđu kosu skupljenu u rep i šiške koje pokrivaju čelo.
- Mora da ima lepa usta kojima uzima zalogaje?
- Da (pa njen mali kikot), ali je musava! I jede rukama!
- Opiši mi je malo.
- Nosi farmerke i patike. Prekrstila je noge. Visoka je.. deluje izduženo.
- To je već prilično dobra slika. Ima li još koga u tom restoranu?
- Ima, ali ostali su dosadni, sede sami, jedu i gledaju svak u svoj tanjir.
- Da li nju neko posmatra?
- Pa ti je posmatraš (i opet zašećeren smeh)!
- Nacrtaćeš i mene?
- Hoću! U blizini sedi deka, bele kose i brade, u zelenom džemperu.
- To je tačan opis, ali mogla bi malo da me ulepšaš. Ipak je književnost odraz mašte, pobunio sam se tiho.
- Da, mogla bih da ti dodam slušni aparat (uživala je u tome kako se dosetila).
- Više sam mislio da me naslikaš u nekim mlađim godinama, tako da mogu bez nelagode da priđem tvojoj devojci i porazgovaram sa njom.. (nisam odustajao)
- Ne. U pričama je važna istinitost. A ja te volim baš takvog, deda, i ne sećam te se drugačijeg nego što jesi.

Ta toplina me uvek razoruža, moj žuti cvet u toj suknjici pozeleneloj od igre u travi, koji raste svakoga dana i postaje - ko se nadao - književnik!


понедељак, 25. април 2011.

Ples na asfaltu


Užurbani koraci po stanu. Pogled preleti sobom.
I uvek mislim da sam nešto zaborvila...
Torba, laptop, zveckanje ključeva niz stepenice. Obavezno svraćam po osveženje, rob sam navika – u tome uživam. Natovarim gepek, ključ, svetla, radio, krećem.

Pridružujem se nervoznoj koloni koja hrli iz grada, pažnje priljubljene za svetla semafora.
U vožnji uživam, čak i u tako nervoznom okruženju. Al želim i ja da stignem što pre. Veče nad Beogradom. Mada su dani duži, u to doba senke gutaju osunčane komade ulica.
Radujem se unapred prizoru koji me čeka. Poslednji utisak koji iz grada ponesem na magistralu. Sunce u zalasku. Nekoliko tramvajskih šina, mostova, skretnica.
Čeka me. Velika lopta. Ružičasta. Nije pretoplo, a ja osećam da prži, (boja sugeriše vrelinu), pa koža gori, dlanovi znoje volan. Asocijacija vodi misli na suncobrane, pesak i miris soli. Jedino logično. Trudim se da zastanem, al kolona me nosi. Dok ono tamni lagano i beži iz pogleda, nezaustavljivo. Liči da u tome čak i uživa.
Podsmeh i podsećanje da treba češće da stanem.
Poziv da ispratim, prisustvujem.

To je kao onaj jedan trenutak kada me pratiš s posla na stanicu. I nateraš da zastanem i udahnem prve tople zrake proleća. Staneš li ti kada nisam sa tobom? Pre nego što produžiš dalje, u dan, u obaveze, u ljude..

Trenutak kada ugasim telefon da bih s tobom razgovarala.

Minut duže, koji s tobom provedem pre odlaska na posao.

Nanizani vez zvezda nad Valjevom, koje su treptale i mirisale na pokošenu travu, tog jula.

Dodir meke njuške o moj vrat, skrećući pažnju da spavam predugo i da njena ljubav ne može više da čeka nežnosti.

Zagrljaj nedostajanja dopunjen mirisom hrane koja se sprema za mene. Niko tako ne grli..

Poruke koje smo razmenjivali lepeći ih magnetima za frižider. Uvek smo voleli da topline oblikujemo u slova. Tragovi podrške u rukopisima koje skoro niko sem nas dvoje nije umeo da pročita. Lični hijeroglifi.

Probudiš me u gluvoj noći. Kažem: Dođi. I ne pitam zašto me iznenadno budiš..

Miris lipe u mojoj ulici, ispunjava nozdrve.

Sedim s tobom i ćutim. Ne umem ništa pametno da kažem, da utešim, ublažim. A teško mi pada kad odlaziš takav, pratila bih te kao pas, išla za senkom. Nemoćna, ali tu...

Jutarnji osmeh izazvan poljupcem i mirisom kafe.

Ruka u mahanju dok odlazim.

Buket nežnih pupoljaka pored mog kreveta na dan rođendana.

Reči: Nedostajaćeš mi, kad ih ne očekujem. (Zbog kojih nedostaješ ti meni.)

Male istorije koje prolaze mislima, dok kolona lagano klizi asfaltom. Prinuđena da pratim ritam kretanja, mirna i srećna..
Srećna? Jesam.
A ti?

Susret


Sedeo je na stanici, na kolenu držao cvet od papira.
Munjevita razmena pogleda zasecala je oštro jutarnji vazduh, praveći proreze među putnicima koji su čekali prevoz. Osmesi kao potvda. Ionako je sve u neizgovorenom...



Desilo se neočekivano, naravno.
Stari ožiljci se zažare, sumnja obelodani.. Ali, vreme je prolazilo, a ja sam sebe hvatala da – previše razmišljam... Od prvih trenutaka buđenja, dok sat zvoni, a ja još žmurim. Uživajući što dan započinjem osmehom. Dok perem zube, hodam ulicom. Skroz kao na filmu. Dopunjavajući taj kadar pažljivim izborom muzike skladištene na plejeru, koju prestajem da slušam tek kada mi se neko obrati. Nalazim osmeh na licu, dok me zabezeknuta svest posmatra čudeći se kako joj je to sve promaklo.. Krađa sitnih trenutaka od drugih poslova, radost zaštićena od drugih pogleda, da ne pokvare svojim pitanjima, komentarima. Uživanje u samoći, pažnje lišene zahteva... intenzivnih misli koje se pretaču u san.
Kao zaleđena na ulici, među tuđim užurbanim koracima. Nemam potrebu da pričam puno o tome. A oni koji me znaju dobro, počinju da njuše. Odaju moji pogledi miris uzbuđenja. Kad neko zastane i posmatra me za trenutak.
Prijatelji sve češće izgovaraju upitno te dve reči: Plavi kačket..? Odgovaram im samo osmehom.

I neću više pisati sada.
Fluidne misli kradu me od reči.
Čitajte blog.. J

петак, 15. април 2011.

Postavljeno jednog petka


Želim da napišem nešto,
što će ličiti na pesmu.
Iako pesme biti neće.

*
Umorni koraci petka popodne
odnose kući lice,
koje je
radna sedmica našminkala umorom.

*

Petak je dan kada zaspim,
tela u obliku zvezde
i zauzmem ceo krevet.
(Tako on tvrdi).

*

Petak je dan kada zaspim na žurci
dok drugar svira gitaru na 3 žice.
Bude me zvuci bačene kockice u noći,
i njihov smeh u dimu.
Otvorim kapke do pola i ponovo potonem snu.
"Višnjičica rod rodila.."
Tad znam da je vreme da idem kući.

*

Petak je dan kada idem domu,
a ne stanu koji iznajmljujem.
Gužva u gradu je najveća,
onda kad najviše žudiš da stigneš.
Strpljivo čekam kolone automobila,
požurujući ih mislima,
koje već miluju draga lica -
ona čekaju na mene..

*

Petak je dan kada gledam film
i kuvam ručak za sutra.
Drugar diktira instrukcije telefonom.
Ne zna on da kuva,
ali želi da učestvuje.
Male tajne baki
sada dostupne na internetu.
Takva dostupnost tajne
me rastužuje.

*

Poneki petak u martu zatekne me u bašti kafića.
Nije dovoljno toplo, ali žudeći za letom,
simuliramo atmosferu.
Lagano obučeni,
pijemo ohlađeno vino i smejemo se.
Ljudi u kaputima prolaze začuđeni.
Ne vide da je smeh
odraz hladnoće koja se kupi.

*

Petak je nekada značio
da spremam gibanicu sa sirom
i kupujem grickalice za put.
U pet sati sedamo u auto, sakupljajući putem
neke kravate kojima su iz rančeva virila peraja.
Uvek ista muzika,
uvek isti slatkiš,
uvek ista mesta za stajanje.
Volela sam najviše
nizove zvezda koji me gledaju kroz stakla,
i tihi razgovor sa njim,
kada svi ostali zaspe..

*

Današnji petak odbrojava minute radnoga dana.
Raduje me zagrljaj i šolja tople čokolade.
Nosiću osmeh na licu.
Kupiću broj za trku.
Male topline
koje čine velikim petak.

недеља, 10. април 2011.

Koraci


Pri podizanju sistema na računaru, pritisak na dugme obeleženo sa F8 odvodi u SAFE MODE... i onda se nastavljaju neka dalja podešavanja.. Ne znam o tome mnogo, a ni ne zanima me. Misli su se svojim kandžama zadržale na onom F8. Jer deluje stvarno jednostavno.. pritiskom na jedno dugme nađeš se u bezbednosnoj zoni.

Zašto takvo dugme ne postoji u svim segmentima života? Ili barem samo u onom najosetljivijem – emotivnom? I šta je to uopšte sigurna zona u ljubavi? Kako znaš da si ikada siguran..?
Taman sve počne lepo.. ma, počne savršeno: pogledi, osmesi, poljupci i zagrljaji, sitne pažnje i nežnosti – svi preduslovi da se opustiš i pomisliš: Sad je sve u redu, konačno.. I u trenutku kada počneš da se opuštaš, da, baš tačno u tom trenutku dešava se promena. Kao po pravilu, taj neko ko do pre 5 minuta nije mogao da zamisli svoju egzistenciju bez tebe, sada biva probuđen ili raščinjen i shvata da ipak ne može da se vezuje, ili da stvarno nema vremena za tebe u svom životu u ovom trenutku, da su okolnosti takve, a njegove obaveze i dužnosti previše važne (kao da mu je zadatak da kraljici donese glavu aždaje koja tamani device u njegovom selu) da bi se bavio tobom i takvim glupostima.. kao što je.. ljubav. Oblači oklop, stavlja svog sokola na rame i uzima povodac vernoga hrta i odlazi iz tvog života. Dramatično i pompezno. To je bolja varijanta. (I izvinjavam se što mi trenutno ne pada na pamet dobra aluzija za neku sajber-heroinu, pretpostavljajući da Catwomen nije odgovarajuća.)
Gora varijanta je da samo prestane da odgovara na propuštene pozive i poruke. Vidiš tad oko sebe one sluzave tragove odbeglog puža i gadiš se na to što si dozvolila još jednom beskičmenjaku da ti se nađe u okolini. Uzmeš krpu, kao sve pepeljuge, pustiš svoju omiljenu muziku, dezinfekcionim sredstvom okadiš svoje okruženje. I nikom zlo ne misliš (čak iako komšije stvarno ne vole tvoje pevanje, oni tebi serviraju kroz zidove svakakve svoje gluposti => duguju ti sad toliko solidarnosti). Posle toga nabaciš štikle i crveni ruž i do uveče upadaš u novu bajku, ogovarajući sve prinčeve – male prinčeve – strance – žapce. Bar neko vreme..
I to je zdrav stav.

Problem je što ipak nije uvek tako. Često jeste, ali nije uvek.
I šta uraditi kada naiđe neko sa kim stvarno možeš da razgovaraš? Neko ko te sluša i pazi. Ko s tobom gleda bljutave filmove kad ti nije ni do čega. Ili te natera da izađeš iz kuće kad nemaš snage za sebe samog. Nekad je dovoljno što ti samo skuva kafu. Da li je to sigurna zona? Možeš li onda da se opustiš? I ovo ne važi samo za veze. Znači li to da ti je ta osoba pravi prijatelj?
I znam da sad odgovori na ta pitanja deluju jasno kao u crno-belom formatu.
A problem je što si do tog trenutka varovatno već iscrpljen svakakvim pokušajima prijateljstava i ljubavi, ko fazan napunjen sumnjom i strahovima.. I nesposoban da prihvatiš, uživaš i uzvratiš.

Da, i tako se dešava.

Grdila sam one koji su govorili o strahu od vezivanja, prepuštanja nekome. Nikada nisam htela da dozvolim strahovima da me poplave, smatrala ih glupim slabostima, pazeći da se ne zapate u meni. I pored toga, imam ih više nego što želim i više nego što želim da priznam.

Zato pravim novu strategiju:
Korak 1. Priznajem da postoje.
Korak 2. Redefinišem očekivanja.
Korak 3. Koncentrišem se da radim ono što volim. Vraćam se sebi.
Korak 4. Moj osmeh sakupljač je drugih osmeha.
Onda dolazi: Something old, somethnig new.. I ne aludiram na tonove čuvenog Mendelsonovog marša.. Al neka nova lica se pojave, neka stara se stidljivo ponovo jave. Tasovi se lagano smiruju, ravnoteža uspostavlja.


Početak je uvek najbolniji. Pravljenje tih prvih nekoliko koraka.
Al brzo potrčiš ponovo.. zato sve vredi..


недеља, 03. април 2011.

Priča o pogledima

...A pitate se zašto odjednom nemam toliko vremena? Primetili ste da se javljam ređe.. Istina.

Sve je počelo osmehom.
Nosio je plavi kačket sa kratkim obodom. Primetila sam to među monotonim bojama zime koje preovlađuju na jutarnjim glavama pospanih putnika gradskog prevoza. Zgužvana lica koja čekaju svoju stanicu, u nedostatku jutarnjeg elana za svađanjem sa onim koji im gazi vrh stopala i ugrađuje svoj lakat među njihova rebra. Retki trenuci kada su zahvalni na hladnom vremenu koje naređuje nošenje teških cipela i toplih jakni, koje kompenzuju te povrede. Mala jutarnja bojišta. Male pobede, prva kada uspeš da uđeš u tu mobilnu konzervu, a sledeća kada kao ponosna sardina izađeš, sa samo nekoliko masnica.
Plava je moja omiljena boja. Zato mi uvek privuče pažnju. A on se okrenuo, pogledao me kao da me zna, i poklonio mi osmeh. Iskren. Poplava ljudi iznela me je silinom kojoj moja ometena volja nije mogla da se protivi. Moje oči našle su - pogled kroz prozor, preko ramena. Obradovana tim jutarnjim darom, nenadanim.

Udar potpetica o pločnike. Povratak posle radnog dana, razgovaram sa koleginicom gestovima, jer je  buka sirena, automobila i žagora prolaznika onemela naše glasove. Skrenem pogled na samo jedan sekund. Kratak, da ona ni ne primeti. I opet te oči. Osmeh, dečački, koji je protrčao pored mene. Lagano obučen, neprimereno vremenu na ulicama. To je onaj trenutak kada se u filmovima sve uspori. Moj pogled putuje, on podiže ruku za pozdrav. Guta ga brojost ljudi koje pokretne stepenice iznose na Terazije. Colpo di fulmine, kažu Italijani. (A za one koji nisu to osetili, obavezno gledanje "Kuma".) Na koleginicin pokušaj da joj razaznam glas, odgovaram prozirnim pogledom kroz njeno lice.. Brzo je poljubim na rastanku i izgovaram se sastankom na koji kasnim.
Nosila sam njegov osmeh u beonjačama taj dan i čudila se kako ga niko drugi ne vidi u mojim očima, kako me moj bezrazložni smeh ne oda. A prijatelji navuknuti na moju vedrinu, nisu ni posumnjali. I naviknuti da im se poveravam, ne podozrevaju da krijem radost, bezrazložnu i pulsirajuću. 


Nekoliko pospanih jutara kasnije, spazila sam plavi obod nad osmehnutim pogledom, neki minut pred osam ujutru, na stanici na kojoj silazim kada idem na posao. Sedeo je i na kolenima držao cvet od papira. Nije ustao, nije se pomerio. Gledao me je uporno. Ta nepomičnost bila je to poziv. 
Prišla sam.


недеља, 27. март 2011.

Potraga za Plavim slonom

Bio je petak, pre nekih desetak dana. Vraćala sam se s posla i žurila na sastanak redakcije. Prošla sam Slavijom i tada ga prvi put ugledala. Plavog slona. Stvarno. Plavi slon u ljudskoj veličini, na 2 noge vrckao je plišanom pozadinom i izazivao osmehe.. I moj :) Nisam imala vremena ni da zastanem, iako mi se javio instant poriv da priđem i pitam: "Kako je to biti plavi slon?" Odmah sam shvatila da je to potpuno glupo pitanje.. kako mogu plavog slona pitati kako je to što jeste... kao kad bi mene neko pitao: Kako je biti ljudsko biće? Ne znam.. lepo.. normalno..? To je jedino što znam.. 
Grdila sam sebe što žurim toliko da nemam vremena da priđem i upoznam tu jedinstvenu pojavu na beogradskim ulicama.. da, baš sam bila ljuta i onda shvatila da mi, od kad sam ga ugledala, u glavi odzvanja muzička pratnja - hit srpskih zvezdica devedesetih, u liku Ere Ojdanića i onog tipa sjajne ćele, pojave blizanca pre Blizanaca, na našoj nesrećnoj muzičkoj sceni (predstavnika grupe Twins). "Noćas sam sanjao plavog slona.." (Šta to uopšte znači?!?!?) A sa rekom ljudi koja mi je tekla u susret, smenjivale su se i misli o tim devedesetima, najkama maksericama, tome kako se ježim što se one ponovo nose, što se ponovo sluša ta muzika, što je to super mnogima (i opet ta reč - super), i samo čekam da vidim momke koji upasuju duks u trenerku da potvrdim (uz sve katastrofe koje se dešavaju po svetu) da je smak sveta izvestan i blizu..
Videla sam ga još par puta iz prevoza. I dalje plavog, i dalje slona. I nekolicina mojih prijatelja dobila je, verovatno malo zbunjujuć sms poziv da ga fotografišu ako ga sretnu. Od mojih poznanika niko ga još nije sreo. Ali ljudi, ne umišljam! Zato sam i htela da pišem o njemu tek pošto dobijem dokaz koji bih vam prosledila.. I odustala od toga danas kad sam ga, opet iz prevoza, videla na Terazijama. Šetao je svoju plišanu zadnjicu i ljudi su se opet smejali. Sledi pitanje: Da li je potrebno nešto tako neobično da se ljudi smeju po ulici? Jer obično nemamo ni vremena da pogledamo oko sebe ili bivamo bombardovani bilbordima, izlozima i šarenilom utisaka da oguglamo na sve.. Pa dobro, na skoro sve.. Izgleda da na Plavog slona ljudi nisu imuni :) I guglala sam, nema ga na netu...
Po kineskom feng šuiju, figurica slona donosi sreću samo ako se od nekoga dobije, ne ako ga kupiš sam sebi. I sreća se umnožava ako poređaš sedam slonova u niz. Slon je simbol moći, snage i energije. Ovaj ne izgleda moćno, više komično, kao da je ispao iz neke bajke.. Možda imam taj utisak jer zbog njega čujem smeh na ulicama.. Što potvrđuje verovanje koje povezuje sreću sa slonovima.
Obećavam nagradu onome ko ga prvi fotografiše i pošalje mi sliku.. 
Ako ga sretnete, prenesite moje pozdrave..
Do tad ostajem najveći obožavalac lika i hoda Plavog slona u Beogradu. I pobornik toga da je ponekad, bar na kratko - moguće živeti bajku.

уторак, 15. март 2011.

I bi haos..

Zatičem kraj vikenda u stanu koji još miriše na moje pripreme za put. Ovaj povratak nije doneo očekivano razrešenje..
Haos u meni.
Haos oko mene. Neviđeni.
Sinhronizacija emocija i prostora. Ili opomena?
Ne počinjem sa sređivanjem. Naprotiv, bežim napolje u prijateljski zagrljaj, koji u kombinaciji sa meksičkom klopom gotovo vraća optimizam. Dobijam dobar savet: Odredi prvo koji je haos stariji.. Odredim.. al ne rešava nemir. Nisam sklona samoobmanjivanju, znam uvek šta mi je. Ne priznajem to, samo kad nemam rešenje ni u senci.

Sutrašnji dan - jedan od onih koje treba mrdnuti štapom da se probude. Kazaljke na satu zaleđene. Poželim da na stolu držim peščani sat, da bih se uverila da vreme zaista prolazi. I da bih uživala u onom tihom zvuku presipanja peska, koji, kad zažmuriš, zvuči na more.. Pa zapljusne nenadano sećanje na onaj mali apartman u potkrovlju i njegove reči u šapatu: "Ti si moj peščanik..." Letnje svitanje..  beli čaršafi prave euro krem kombinaciju s mojom preplanulom kožom.
Zagrcnuta sećanjem. Ni sama ne razumem ljudsku potrebu za guranjem prsta u ranu, al poznajem je i kod sebe....


Dan dug. Stanje blago promenjeno. Stan malo uredniji. Umor tera u san.
--

четвртак, 10. март 2011.

Paleta (za)čudnosti

Od jutros vrlo sanjiva, nekako rasejana.. (Možda i zbog tona sinoćnog razgovora koji je iscurio iz slušalice pred san i zadržao se u školjki mog uha.) Samo bih pisala.. Preživ(ljav)am utiske prethodnog dana,  razlažem ih prvo u svojoj glavi, pa na papiru, onda još jednom u glavi, pa konstatacija da to nisam uradila dovoljno detaljno.. Da nisam ušla u svaku poru svake sekunde, svakog osmeha, svakog tananog osećaja.. Zavirivanje u nijanse, tako mi svojstveno.. Obično imam potrebu da ga zauzdam ili svedem na razumnu meru, ali ne i danas.. Dopuštam da se razmazim povremeno..
Sa osmehom od ranog jutra, prva šala me dočekala već u liftu, oko mene svi trapavi, blago dezorijentisani, što ide na račun jutarnje pospanosti. Ali nema nervoze. Dan je vedar, kroz prozor vidim osunčane zgrade, imam snage - da, ali ne ustajem sa stolice. Ostajem da sanjarim.. konstatujem: čudan dan, al odmah se žacnem - čudan kao i prethodni.. kao prethodna nedelja.. Preslišam se i setim da sam za poslednjih par dana često pomišljala: Kakav čudan dan! Pa mi je više neprimereno da koristim taj pridev, al tešim sebe - svaki je nekako drugačije čudan. I po staroj navici, počinjem da definišem preciznije stepene čudnosti, od dana koji je bio pun uzbuđenja i neočekivanih susreta, do iznenadne prilike za neki poslić, do dana čudne odsutnosti i, do danas..
Juče sam odlučila da tog dana ne očekujem ništa. Jer se nekada toliko trudim da dan bude lep, da me ništa ne poremeti, da ne dozvolim da povređenost proklija u ljutnju*.. i od toga se umorim. Zato povremeno sebe častim (pretenciozno) danom bez očekivanja, danom mira. Ili bar zamislim da tako bude. Jer takvi dani ne postoje; čim se ja opustim i smirim, čudne stvari počnu da se događaju, ljudi se pokrenu i neka moja priželjkivanja ostvaruju.. i onda opet u krug, opet uzbuđenja i brzina, i prijatelji i.. Možda zvuči kao da se žalim, a zapravo uživam u svom iznenadnom haosu. Pa mi izgleda sad, da je jedino čudno - što se još uvek iščuđavam..



* Ja sam uvek dobro.
Ja sam dobro i kad nisam dobro.
= osobina koju jedno drago lice naročito voli kod mene :)

уторак, 08. март 2011.

Let it be..

Ponedeljak ujutru.. kasnim na posao..  Još uvek na jastuku blagi miris razočarenja od prethodne večeri. Ne valja s tim zaspati, znam i sama, a naročito ne u nedelju uveče, jer ume da se zapati i pokvari narednu sedmicu. Al nisam uspela da ga izbegnem, to prethodno veče demantovalo je moj entuzijazam koji sam uporno uzgajala celog vikenda. Podigne me misao da ću obradovati koleginicu kojoj je bio rođendan u subotu. Zato odlučim odmah da ipak preživim dan. Izbeći ću samosaželjenje, samo ću se povući u neki ćošak i sačekati da dan prođe. Zvučalo je kao dobra odluka. Spremim se brzo i čak stignem na vreme.
Prognoza dana: U Beogradu hladno i tmurno, dan iz kog bih pobegla (da sam u stripu isekla bih svoj lik iz ove epizode), al odlučujem odmah - danas ću pisati blog. Zato što neću da čekam savršene uslove ili fantastična dešavanja. Važno mi je da pišem, osetila sam da je danas taj dan i obećala da će to biti ono lepo što danas činim za sebe - čak i ako reči ne budu klizile sa tastature.. Od mog povlačenja ništa, kao po komandi kancelarija je neprekidno puna ljudi. Omekšam u jednom trenutku, opet bih se sakrila, nekako sam previše izložena i kanda malko ranjiva, al ne vredi.. i onda se dešavaju mini-čuda. Ljudi koji me okružuju jedan po jedan počinju da mi govore da primećuju moj osmeh.  :) I naravno da to popravlja raspoloženje, lepe stvari se množe, upoznajem nove prave ljude, neka vrata se otvaraju, prijatelji se javljaju, sve nekako počne da se dešava.. :)

Pišem danas zato što to volim. I zato što ovaj dan potvrđuje da se iz onog Feniksovog pepeljastog stanja ljuska može prokljvati brzo. Ne uvek, ali nekada može.. Dan koji je počeo sumnjom u preživljavanje završavam rečima koje je moj otac često ponavljao: "Neka bude što biti ne može!" 
Već jeste..