недеља, 27. март 2011.

Potraga za Plavim slonom

Bio je petak, pre nekih desetak dana. Vraćala sam se s posla i žurila na sastanak redakcije. Prošla sam Slavijom i tada ga prvi put ugledala. Plavog slona. Stvarno. Plavi slon u ljudskoj veličini, na 2 noge vrckao je plišanom pozadinom i izazivao osmehe.. I moj :) Nisam imala vremena ni da zastanem, iako mi se javio instant poriv da priđem i pitam: "Kako je to biti plavi slon?" Odmah sam shvatila da je to potpuno glupo pitanje.. kako mogu plavog slona pitati kako je to što jeste... kao kad bi mene neko pitao: Kako je biti ljudsko biće? Ne znam.. lepo.. normalno..? To je jedino što znam.. 
Grdila sam sebe što žurim toliko da nemam vremena da priđem i upoznam tu jedinstvenu pojavu na beogradskim ulicama.. da, baš sam bila ljuta i onda shvatila da mi, od kad sam ga ugledala, u glavi odzvanja muzička pratnja - hit srpskih zvezdica devedesetih, u liku Ere Ojdanića i onog tipa sjajne ćele, pojave blizanca pre Blizanaca, na našoj nesrećnoj muzičkoj sceni (predstavnika grupe Twins). "Noćas sam sanjao plavog slona.." (Šta to uopšte znači?!?!?) A sa rekom ljudi koja mi je tekla u susret, smenjivale su se i misli o tim devedesetima, najkama maksericama, tome kako se ježim što se one ponovo nose, što se ponovo sluša ta muzika, što je to super mnogima (i opet ta reč - super), i samo čekam da vidim momke koji upasuju duks u trenerku da potvrdim (uz sve katastrofe koje se dešavaju po svetu) da je smak sveta izvestan i blizu..
Videla sam ga još par puta iz prevoza. I dalje plavog, i dalje slona. I nekolicina mojih prijatelja dobila je, verovatno malo zbunjujuć sms poziv da ga fotografišu ako ga sretnu. Od mojih poznanika niko ga još nije sreo. Ali ljudi, ne umišljam! Zato sam i htela da pišem o njemu tek pošto dobijem dokaz koji bih vam prosledila.. I odustala od toga danas kad sam ga, opet iz prevoza, videla na Terazijama. Šetao je svoju plišanu zadnjicu i ljudi su se opet smejali. Sledi pitanje: Da li je potrebno nešto tako neobično da se ljudi smeju po ulici? Jer obično nemamo ni vremena da pogledamo oko sebe ili bivamo bombardovani bilbordima, izlozima i šarenilom utisaka da oguglamo na sve.. Pa dobro, na skoro sve.. Izgleda da na Plavog slona ljudi nisu imuni :) I guglala sam, nema ga na netu...
Po kineskom feng šuiju, figurica slona donosi sreću samo ako se od nekoga dobije, ne ako ga kupiš sam sebi. I sreća se umnožava ako poređaš sedam slonova u niz. Slon je simbol moći, snage i energije. Ovaj ne izgleda moćno, više komično, kao da je ispao iz neke bajke.. Možda imam taj utisak jer zbog njega čujem smeh na ulicama.. Što potvrđuje verovanje koje povezuje sreću sa slonovima.
Obećavam nagradu onome ko ga prvi fotografiše i pošalje mi sliku.. 
Ako ga sretnete, prenesite moje pozdrave..
Do tad ostajem najveći obožavalac lika i hoda Plavog slona u Beogradu. I pobornik toga da je ponekad, bar na kratko - moguće živeti bajku.

уторак, 15. март 2011.

I bi haos..

Zatičem kraj vikenda u stanu koji još miriše na moje pripreme za put. Ovaj povratak nije doneo očekivano razrešenje..
Haos u meni.
Haos oko mene. Neviđeni.
Sinhronizacija emocija i prostora. Ili opomena?
Ne počinjem sa sređivanjem. Naprotiv, bežim napolje u prijateljski zagrljaj, koji u kombinaciji sa meksičkom klopom gotovo vraća optimizam. Dobijam dobar savet: Odredi prvo koji je haos stariji.. Odredim.. al ne rešava nemir. Nisam sklona samoobmanjivanju, znam uvek šta mi je. Ne priznajem to, samo kad nemam rešenje ni u senci.

Sutrašnji dan - jedan od onih koje treba mrdnuti štapom da se probude. Kazaljke na satu zaleđene. Poželim da na stolu držim peščani sat, da bih se uverila da vreme zaista prolazi. I da bih uživala u onom tihom zvuku presipanja peska, koji, kad zažmuriš, zvuči na more.. Pa zapljusne nenadano sećanje na onaj mali apartman u potkrovlju i njegove reči u šapatu: "Ti si moj peščanik..." Letnje svitanje..  beli čaršafi prave euro krem kombinaciju s mojom preplanulom kožom.
Zagrcnuta sećanjem. Ni sama ne razumem ljudsku potrebu za guranjem prsta u ranu, al poznajem je i kod sebe....


Dan dug. Stanje blago promenjeno. Stan malo uredniji. Umor tera u san.
--

четвртак, 10. март 2011.

Paleta (za)čudnosti

Od jutros vrlo sanjiva, nekako rasejana.. (Možda i zbog tona sinoćnog razgovora koji je iscurio iz slušalice pred san i zadržao se u školjki mog uha.) Samo bih pisala.. Preživ(ljav)am utiske prethodnog dana,  razlažem ih prvo u svojoj glavi, pa na papiru, onda još jednom u glavi, pa konstatacija da to nisam uradila dovoljno detaljno.. Da nisam ušla u svaku poru svake sekunde, svakog osmeha, svakog tananog osećaja.. Zavirivanje u nijanse, tako mi svojstveno.. Obično imam potrebu da ga zauzdam ili svedem na razumnu meru, ali ne i danas.. Dopuštam da se razmazim povremeno..
Sa osmehom od ranog jutra, prva šala me dočekala već u liftu, oko mene svi trapavi, blago dezorijentisani, što ide na račun jutarnje pospanosti. Ali nema nervoze. Dan je vedar, kroz prozor vidim osunčane zgrade, imam snage - da, ali ne ustajem sa stolice. Ostajem da sanjarim.. konstatujem: čudan dan, al odmah se žacnem - čudan kao i prethodni.. kao prethodna nedelja.. Preslišam se i setim da sam za poslednjih par dana često pomišljala: Kakav čudan dan! Pa mi je više neprimereno da koristim taj pridev, al tešim sebe - svaki je nekako drugačije čudan. I po staroj navici, počinjem da definišem preciznije stepene čudnosti, od dana koji je bio pun uzbuđenja i neočekivanih susreta, do iznenadne prilike za neki poslić, do dana čudne odsutnosti i, do danas..
Juče sam odlučila da tog dana ne očekujem ništa. Jer se nekada toliko trudim da dan bude lep, da me ništa ne poremeti, da ne dozvolim da povređenost proklija u ljutnju*.. i od toga se umorim. Zato povremeno sebe častim (pretenciozno) danom bez očekivanja, danom mira. Ili bar zamislim da tako bude. Jer takvi dani ne postoje; čim se ja opustim i smirim, čudne stvari počnu da se događaju, ljudi se pokrenu i neka moja priželjkivanja ostvaruju.. i onda opet u krug, opet uzbuđenja i brzina, i prijatelji i.. Možda zvuči kao da se žalim, a zapravo uživam u svom iznenadnom haosu. Pa mi izgleda sad, da je jedino čudno - što se još uvek iščuđavam..



* Ja sam uvek dobro.
Ja sam dobro i kad nisam dobro.
= osobina koju jedno drago lice naročito voli kod mene :)

уторак, 08. март 2011.

Let it be..

Ponedeljak ujutru.. kasnim na posao..  Još uvek na jastuku blagi miris razočarenja od prethodne večeri. Ne valja s tim zaspati, znam i sama, a naročito ne u nedelju uveče, jer ume da se zapati i pokvari narednu sedmicu. Al nisam uspela da ga izbegnem, to prethodno veče demantovalo je moj entuzijazam koji sam uporno uzgajala celog vikenda. Podigne me misao da ću obradovati koleginicu kojoj je bio rođendan u subotu. Zato odlučim odmah da ipak preživim dan. Izbeći ću samosaželjenje, samo ću se povući u neki ćošak i sačekati da dan prođe. Zvučalo je kao dobra odluka. Spremim se brzo i čak stignem na vreme.
Prognoza dana: U Beogradu hladno i tmurno, dan iz kog bih pobegla (da sam u stripu isekla bih svoj lik iz ove epizode), al odlučujem odmah - danas ću pisati blog. Zato što neću da čekam savršene uslove ili fantastična dešavanja. Važno mi je da pišem, osetila sam da je danas taj dan i obećala da će to biti ono lepo što danas činim za sebe - čak i ako reči ne budu klizile sa tastature.. Od mog povlačenja ništa, kao po komandi kancelarija je neprekidno puna ljudi. Omekšam u jednom trenutku, opet bih se sakrila, nekako sam previše izložena i kanda malko ranjiva, al ne vredi.. i onda se dešavaju mini-čuda. Ljudi koji me okružuju jedan po jedan počinju da mi govore da primećuju moj osmeh.  :) I naravno da to popravlja raspoloženje, lepe stvari se množe, upoznajem nove prave ljude, neka vrata se otvaraju, prijatelji se javljaju, sve nekako počne da se dešava.. :)

Pišem danas zato što to volim. I zato što ovaj dan potvrđuje da se iz onog Feniksovog pepeljastog stanja ljuska može prokljvati brzo. Ne uvek, ali nekada može.. Dan koji je počeo sumnjom u preživljavanje završavam rečima koje je moj otac često ponavljao: "Neka bude što biti ne može!" 
Već jeste..