понедељак, 25. април 2011.

Ples na asfaltu


Užurbani koraci po stanu. Pogled preleti sobom.
I uvek mislim da sam nešto zaborvila...
Torba, laptop, zveckanje ključeva niz stepenice. Obavezno svraćam po osveženje, rob sam navika – u tome uživam. Natovarim gepek, ključ, svetla, radio, krećem.

Pridružujem se nervoznoj koloni koja hrli iz grada, pažnje priljubljene za svetla semafora.
U vožnji uživam, čak i u tako nervoznom okruženju. Al želim i ja da stignem što pre. Veče nad Beogradom. Mada su dani duži, u to doba senke gutaju osunčane komade ulica.
Radujem se unapred prizoru koji me čeka. Poslednji utisak koji iz grada ponesem na magistralu. Sunce u zalasku. Nekoliko tramvajskih šina, mostova, skretnica.
Čeka me. Velika lopta. Ružičasta. Nije pretoplo, a ja osećam da prži, (boja sugeriše vrelinu), pa koža gori, dlanovi znoje volan. Asocijacija vodi misli na suncobrane, pesak i miris soli. Jedino logično. Trudim se da zastanem, al kolona me nosi. Dok ono tamni lagano i beži iz pogleda, nezaustavljivo. Liči da u tome čak i uživa.
Podsmeh i podsećanje da treba češće da stanem.
Poziv da ispratim, prisustvujem.

To je kao onaj jedan trenutak kada me pratiš s posla na stanicu. I nateraš da zastanem i udahnem prve tople zrake proleća. Staneš li ti kada nisam sa tobom? Pre nego što produžiš dalje, u dan, u obaveze, u ljude..

Trenutak kada ugasim telefon da bih s tobom razgovarala.

Minut duže, koji s tobom provedem pre odlaska na posao.

Nanizani vez zvezda nad Valjevom, koje su treptale i mirisale na pokošenu travu, tog jula.

Dodir meke njuške o moj vrat, skrećući pažnju da spavam predugo i da njena ljubav ne može više da čeka nežnosti.

Zagrljaj nedostajanja dopunjen mirisom hrane koja se sprema za mene. Niko tako ne grli..

Poruke koje smo razmenjivali lepeći ih magnetima za frižider. Uvek smo voleli da topline oblikujemo u slova. Tragovi podrške u rukopisima koje skoro niko sem nas dvoje nije umeo da pročita. Lični hijeroglifi.

Probudiš me u gluvoj noći. Kažem: Dođi. I ne pitam zašto me iznenadno budiš..

Miris lipe u mojoj ulici, ispunjava nozdrve.

Sedim s tobom i ćutim. Ne umem ništa pametno da kažem, da utešim, ublažim. A teško mi pada kad odlaziš takav, pratila bih te kao pas, išla za senkom. Nemoćna, ali tu...

Jutarnji osmeh izazvan poljupcem i mirisom kafe.

Ruka u mahanju dok odlazim.

Buket nežnih pupoljaka pored mog kreveta na dan rođendana.

Reči: Nedostajaćeš mi, kad ih ne očekujem. (Zbog kojih nedostaješ ti meni.)

Male istorije koje prolaze mislima, dok kolona lagano klizi asfaltom. Prinuđena da pratim ritam kretanja, mirna i srećna..
Srećna? Jesam.
A ti?

Susret


Sedeo je na stanici, na kolenu držao cvet od papira.
Munjevita razmena pogleda zasecala je oštro jutarnji vazduh, praveći proreze među putnicima koji su čekali prevoz. Osmesi kao potvda. Ionako je sve u neizgovorenom...



Desilo se neočekivano, naravno.
Stari ožiljci se zažare, sumnja obelodani.. Ali, vreme je prolazilo, a ja sam sebe hvatala da – previše razmišljam... Od prvih trenutaka buđenja, dok sat zvoni, a ja još žmurim. Uživajući što dan započinjem osmehom. Dok perem zube, hodam ulicom. Skroz kao na filmu. Dopunjavajući taj kadar pažljivim izborom muzike skladištene na plejeru, koju prestajem da slušam tek kada mi se neko obrati. Nalazim osmeh na licu, dok me zabezeknuta svest posmatra čudeći se kako joj je to sve promaklo.. Krađa sitnih trenutaka od drugih poslova, radost zaštićena od drugih pogleda, da ne pokvare svojim pitanjima, komentarima. Uživanje u samoći, pažnje lišene zahteva... intenzivnih misli koje se pretaču u san.
Kao zaleđena na ulici, među tuđim užurbanim koracima. Nemam potrebu da pričam puno o tome. A oni koji me znaju dobro, počinju da njuše. Odaju moji pogledi miris uzbuđenja. Kad neko zastane i posmatra me za trenutak.
Prijatelji sve češće izgovaraju upitno te dve reči: Plavi kačket..? Odgovaram im samo osmehom.

I neću više pisati sada.
Fluidne misli kradu me od reči.
Čitajte blog.. J

петак, 15. април 2011.

Postavljeno jednog petka


Želim da napišem nešto,
što će ličiti na pesmu.
Iako pesme biti neće.

*
Umorni koraci petka popodne
odnose kući lice,
koje je
radna sedmica našminkala umorom.

*

Petak je dan kada zaspim,
tela u obliku zvezde
i zauzmem ceo krevet.
(Tako on tvrdi).

*

Petak je dan kada zaspim na žurci
dok drugar svira gitaru na 3 žice.
Bude me zvuci bačene kockice u noći,
i njihov smeh u dimu.
Otvorim kapke do pola i ponovo potonem snu.
"Višnjičica rod rodila.."
Tad znam da je vreme da idem kući.

*

Petak je dan kada idem domu,
a ne stanu koji iznajmljujem.
Gužva u gradu je najveća,
onda kad najviše žudiš da stigneš.
Strpljivo čekam kolone automobila,
požurujući ih mislima,
koje već miluju draga lica -
ona čekaju na mene..

*

Petak je dan kada gledam film
i kuvam ručak za sutra.
Drugar diktira instrukcije telefonom.
Ne zna on da kuva,
ali želi da učestvuje.
Male tajne baki
sada dostupne na internetu.
Takva dostupnost tajne
me rastužuje.

*

Poneki petak u martu zatekne me u bašti kafića.
Nije dovoljno toplo, ali žudeći za letom,
simuliramo atmosferu.
Lagano obučeni,
pijemo ohlađeno vino i smejemo se.
Ljudi u kaputima prolaze začuđeni.
Ne vide da je smeh
odraz hladnoće koja se kupi.

*

Petak je nekada značio
da spremam gibanicu sa sirom
i kupujem grickalice za put.
U pet sati sedamo u auto, sakupljajući putem
neke kravate kojima su iz rančeva virila peraja.
Uvek ista muzika,
uvek isti slatkiš,
uvek ista mesta za stajanje.
Volela sam najviše
nizove zvezda koji me gledaju kroz stakla,
i tihi razgovor sa njim,
kada svi ostali zaspe..

*

Današnji petak odbrojava minute radnoga dana.
Raduje me zagrljaj i šolja tople čokolade.
Nosiću osmeh na licu.
Kupiću broj za trku.
Male topline
koje čine velikim petak.

недеља, 10. април 2011.

Koraci


Pri podizanju sistema na računaru, pritisak na dugme obeleženo sa F8 odvodi u SAFE MODE... i onda se nastavljaju neka dalja podešavanja.. Ne znam o tome mnogo, a ni ne zanima me. Misli su se svojim kandžama zadržale na onom F8. Jer deluje stvarno jednostavno.. pritiskom na jedno dugme nađeš se u bezbednosnoj zoni.

Zašto takvo dugme ne postoji u svim segmentima života? Ili barem samo u onom najosetljivijem – emotivnom? I šta je to uopšte sigurna zona u ljubavi? Kako znaš da si ikada siguran..?
Taman sve počne lepo.. ma, počne savršeno: pogledi, osmesi, poljupci i zagrljaji, sitne pažnje i nežnosti – svi preduslovi da se opustiš i pomisliš: Sad je sve u redu, konačno.. I u trenutku kada počneš da se opuštaš, da, baš tačno u tom trenutku dešava se promena. Kao po pravilu, taj neko ko do pre 5 minuta nije mogao da zamisli svoju egzistenciju bez tebe, sada biva probuđen ili raščinjen i shvata da ipak ne može da se vezuje, ili da stvarno nema vremena za tebe u svom životu u ovom trenutku, da su okolnosti takve, a njegove obaveze i dužnosti previše važne (kao da mu je zadatak da kraljici donese glavu aždaje koja tamani device u njegovom selu) da bi se bavio tobom i takvim glupostima.. kao što je.. ljubav. Oblači oklop, stavlja svog sokola na rame i uzima povodac vernoga hrta i odlazi iz tvog života. Dramatično i pompezno. To je bolja varijanta. (I izvinjavam se što mi trenutno ne pada na pamet dobra aluzija za neku sajber-heroinu, pretpostavljajući da Catwomen nije odgovarajuća.)
Gora varijanta je da samo prestane da odgovara na propuštene pozive i poruke. Vidiš tad oko sebe one sluzave tragove odbeglog puža i gadiš se na to što si dozvolila još jednom beskičmenjaku da ti se nađe u okolini. Uzmeš krpu, kao sve pepeljuge, pustiš svoju omiljenu muziku, dezinfekcionim sredstvom okadiš svoje okruženje. I nikom zlo ne misliš (čak iako komšije stvarno ne vole tvoje pevanje, oni tebi serviraju kroz zidove svakakve svoje gluposti => duguju ti sad toliko solidarnosti). Posle toga nabaciš štikle i crveni ruž i do uveče upadaš u novu bajku, ogovarajući sve prinčeve – male prinčeve – strance – žapce. Bar neko vreme..
I to je zdrav stav.

Problem je što ipak nije uvek tako. Često jeste, ali nije uvek.
I šta uraditi kada naiđe neko sa kim stvarno možeš da razgovaraš? Neko ko te sluša i pazi. Ko s tobom gleda bljutave filmove kad ti nije ni do čega. Ili te natera da izađeš iz kuće kad nemaš snage za sebe samog. Nekad je dovoljno što ti samo skuva kafu. Da li je to sigurna zona? Možeš li onda da se opustiš? I ovo ne važi samo za veze. Znači li to da ti je ta osoba pravi prijatelj?
I znam da sad odgovori na ta pitanja deluju jasno kao u crno-belom formatu.
A problem je što si do tog trenutka varovatno već iscrpljen svakakvim pokušajima prijateljstava i ljubavi, ko fazan napunjen sumnjom i strahovima.. I nesposoban da prihvatiš, uživaš i uzvratiš.

Da, i tako se dešava.

Grdila sam one koji su govorili o strahu od vezivanja, prepuštanja nekome. Nikada nisam htela da dozvolim strahovima da me poplave, smatrala ih glupim slabostima, pazeći da se ne zapate u meni. I pored toga, imam ih više nego što želim i više nego što želim da priznam.

Zato pravim novu strategiju:
Korak 1. Priznajem da postoje.
Korak 2. Redefinišem očekivanja.
Korak 3. Koncentrišem se da radim ono što volim. Vraćam se sebi.
Korak 4. Moj osmeh sakupljač je drugih osmeha.
Onda dolazi: Something old, somethnig new.. I ne aludiram na tonove čuvenog Mendelsonovog marša.. Al neka nova lica se pojave, neka stara se stidljivo ponovo jave. Tasovi se lagano smiruju, ravnoteža uspostavlja.


Početak je uvek najbolniji. Pravljenje tih prvih nekoliko koraka.
Al brzo potrčiš ponovo.. zato sve vredi..


недеља, 03. април 2011.

Priča o pogledima

...A pitate se zašto odjednom nemam toliko vremena? Primetili ste da se javljam ređe.. Istina.

Sve je počelo osmehom.
Nosio je plavi kačket sa kratkim obodom. Primetila sam to među monotonim bojama zime koje preovlađuju na jutarnjim glavama pospanih putnika gradskog prevoza. Zgužvana lica koja čekaju svoju stanicu, u nedostatku jutarnjeg elana za svađanjem sa onim koji im gazi vrh stopala i ugrađuje svoj lakat među njihova rebra. Retki trenuci kada su zahvalni na hladnom vremenu koje naređuje nošenje teških cipela i toplih jakni, koje kompenzuju te povrede. Mala jutarnja bojišta. Male pobede, prva kada uspeš da uđeš u tu mobilnu konzervu, a sledeća kada kao ponosna sardina izađeš, sa samo nekoliko masnica.
Plava je moja omiljena boja. Zato mi uvek privuče pažnju. A on se okrenuo, pogledao me kao da me zna, i poklonio mi osmeh. Iskren. Poplava ljudi iznela me je silinom kojoj moja ometena volja nije mogla da se protivi. Moje oči našle su - pogled kroz prozor, preko ramena. Obradovana tim jutarnjim darom, nenadanim.

Udar potpetica o pločnike. Povratak posle radnog dana, razgovaram sa koleginicom gestovima, jer je  buka sirena, automobila i žagora prolaznika onemela naše glasove. Skrenem pogled na samo jedan sekund. Kratak, da ona ni ne primeti. I opet te oči. Osmeh, dečački, koji je protrčao pored mene. Lagano obučen, neprimereno vremenu na ulicama. To je onaj trenutak kada se u filmovima sve uspori. Moj pogled putuje, on podiže ruku za pozdrav. Guta ga brojost ljudi koje pokretne stepenice iznose na Terazije. Colpo di fulmine, kažu Italijani. (A za one koji nisu to osetili, obavezno gledanje "Kuma".) Na koleginicin pokušaj da joj razaznam glas, odgovaram prozirnim pogledom kroz njeno lice.. Brzo je poljubim na rastanku i izgovaram se sastankom na koji kasnim.
Nosila sam njegov osmeh u beonjačama taj dan i čudila se kako ga niko drugi ne vidi u mojim očima, kako me moj bezrazložni smeh ne oda. A prijatelji navuknuti na moju vedrinu, nisu ni posumnjali. I naviknuti da im se poveravam, ne podozrevaju da krijem radost, bezrazložnu i pulsirajuću. 


Nekoliko pospanih jutara kasnije, spazila sam plavi obod nad osmehnutim pogledom, neki minut pred osam ujutru, na stanici na kojoj silazim kada idem na posao. Sedeo je i na kolenima držao cvet od papira. Nije ustao, nije se pomerio. Gledao me je uporno. Ta nepomičnost bila je to poziv. 
Prišla sam.