четвртак, 26. мај 2011.

Svađa

Misli nemirne.
Svuda ih pronalazi, odbegle.
Restlovi rečenica ispadaju iz knjiga. Poneka reč skrivena u kutiji s nakitom. Dragocena, ona koja boji kontekst.


                                                                

Hoda stanom kao tigrica u kavezu. U
rukama joj lavor sa čistom odećom.
Smešta misli među rukave i čarape, da ih
omekša miris Lenora - koji je ponela iz
detinjstva, iz postelje u koju je mama
ušuškavala pred san.


U ljutnji je iskidala sve prekore, tuge,
obećavanja i molbe. Razbacala je svuda te polovne
rečenice. Nepažjlivo i u žurbi. Kao kad proba odeću
pre izlaska u grad.



Besna na sebe i svoje snove.
Vratila se sa fakulteta, osmehujući se u susret poljupcu kojem se nadala te večeri. Razbudila je zvonjava telefona. I raznežila slova njegovog imena na ekranu. (Tad je još drugovala sa slovima.) Njegov glas u slušalici nije zvonio....


Grč na čelu, gestovi ruku u vazduhu
razbacuju više nego što skupljaju. Slova
ispadaju iz lavora, više i ne pazi, gura ih
stopalima. Nije joj više ni do reda koji prividno
pokušava da uspostavi.
Drhtaj praćen uzdahom.

Sela je nabranog čela. A onda počela da broji u sebi glasove koji su tvrdili da nije on za nju.
Brza smena lica pred očima. Neće je ubosti onim - Rekao sam ti. Dobri su to prijatelji.
Ćutaće, al neće im dati ni da tuguju sa njom, prikriveno nadmeni svojom dobrom procenom.


"Ma šta oni znaju!" Uzviknula je i odmah udavila tu besnu rečenicu u miris omekšivača. Slova su se otimala, plutajući oko nje kao baloni od sapunice. Nije im ništa mogla.. Spustila je veš, otvorila prozor da ispare sve te misli i strepnje. Izašla je.
Vratiće se kada padne noć, kada teški mrak prilepi preostale reči za pod. Tako će moći da ih razmrska koracima u povratku. I da se nada da se kao aveti neće pojaviti u snovima.

Jutro u gradu

Alarm se oglasi pre šest. Guste zavese prolongiraju mrak. Brzo prekinem zvonjavu. Jedan zagrljaj kasnije, lagano ustajem. Navlačim trenerku, na prstima prolazim kroz kuhinju. Stranci su zanoćili u dnevnoj sobi. Surferi po tuđim kaučima. Nisu oni krivi što ja ustajem rano, pa pazim da ih ne probudim. Ne zbog sindroma dobrog domaćina, zaista razmišljam koliko im je putovanje prijalo, a koliko ih je samo izmorilo.. Nekada putovanja udalje ljude, suprotno očekivanjima..
Mene ispraća njegov zbunjeni pogled. Gužvava postelja ocrtala mu se na licu. Izlazi sa mnom napolje, da udahne jutro. "Ti ćeš stvarno sad na trčanje..?" Klik kojim podešavam tajmer, brz poljubac. Tempo lagan, gledam otiske patika spuštenih na vlažne ulice. Kiša je padala noćas, asfalt isparava. Drveće počelo da zeleni, krivim vrat da gledam nebo kroz granje. Razgali miris svežeg peciva kad zaluta u nozdrve, zagolica želudac. Pune stanice putnika. Pospana lica, nedocrtani kapci nagoveštaji žurbe i kašnjenja. Sada tromo čekaju prevoz. Gledaju me u čudu. Verovatno se pitaju zašto uopšte trčim. I setim se moje majka i njene brige sputane, koja ipak mora da progovori nešto. Kao nevezano, priča mi često o razmišljanjima Zuka Džumhura dok je sedeo u parku i posmatrao one koji džogiraju: Što li ljudi žure da potroše broj koraka koje im je Bog dao..?
Klecaju tramvajske šine, cakiću metalne konstrukcije dok jure nizbrdo. Puštam da me preteknu, daleki pogledi iza prozora još budi smena boja, krošnji i izloga. Klimnem osmehom kolegama trkačima kad se sretnemo. Samo se jedni drugima ne čudimo. 
Trčanje gradom je posebna radost. Ne čudi što ne razume to svak. Mnogi mi se čude, pitaju kako me nije sramota trčati među prolaznicima, parkiranim automobilima, ulicama i saobraćajcima. Ne znaju da u trenutku kada potrčim, više ništa ne postoji osim toga. Sve misli u telu sabrane. Bride mišići, udaraju sunčevi zraci u beonjače. Ne smeta ništa, ni smog, ni saobraćaj, ni crveni čovek na semaforu. Skakućem malo u mestu dok on ne pozeleni. Pa onda trk dalje. Osvajanje ulica, a osećaj kao da grlim Beograd koracima. Prisvajam ga svakim metrom.
Još nekoliko stepenica do prilaza zgradi. Zaustavljanje i lagani hod. Najviše volim zamor mišića posle dobrog treninga. Tad imam osećaj da lebdim. Umorni receptori na stopalima više ne osećaju tlo. Kao da hodam pola metra od zemlje. Brzo tuširanje spira zamor. Kad ustanem rano da trčim, ostane i vremena za kafu pre odlaska na posao. Jutro je moje doba dana. Ne žalim da prodam deo sna za malo tihog mira u svom stanu. Sat odobrava još jedan gutljaj kafe u mekoći bade-mantila.

уторак, 17. мај 2011.

Kapor

Korporacijska kolegijalnost podrazumeva beskrajnu razmenu raznoraznih mailova. Sadržaji su, naravno, različiti - od obaveštenja o godišnjim odmorima, do toga gde se prodaje dobar sir i pršuta, smešnih klipova, pa onih pisama koji garantuju sreću ako se pošalju na adresu 40 najbližih prijatelja, informacija o nedajbože sahranama, otplaćivanju kredita, proslavama, zanimljivostima... niz je beskrajan.

Jutros dobijem na taj način priču Mome Kapora. Burek. http://www.velimir.ws/?p=274
Shvatim to kao znak sa neba da je neophodno častiti se takvom špecijom za doručak. (A musli lako ispade iz konkurencije). Neko kidanje u želucu osećam od buđenja, al neću da ulazim u razmatranje zašto je to tako, ni da li je burek u saglasnosti sa mojim stomačnim stanjem.
Predložim skeptično koleginici da se častimo po ovom kišnom danu. Njen uzvik: "Miculjka, pa ja nisam jela burek 13 godina!" samo je potvrdio neminovnost predloženog. Pre nego što je stigla da pozove lift (a kaput je obukla za par nanosekundi), glas o odlasku po burek protrčao je hodnikom (a brzinu poredim sa onom kojim plane vest da je legla plata). I dok su se vrata lifta zatvarala narudžbe sa željama i veličinom parčadi prštale su i sudarale se u vazduhu.
Onda iščekivanje. Svaki čas se neka glava promoli da onjišu vazduh. Njen pobednički osmeh ulazi u kancelariju, a brojne kolege se okupe da joj "pomognu" da razvrsta šta je za koga, ko je naručio i jogurt...



I onda tišina. Savršen mir. I mljackanje nad tastaturom.
Razneženi osmesi. Zadovoljstvo.
To traje 10ak minuta.
Onda lagani ulazak jednog po jednog kolege da donesu novac za isplatu kupljenog mira, razmena pogleda saučesnika posle bitke.                                                                                          

Dan se nastavlja. A oni koji su ostali zabezeknuti opštim mahnitanjem i oni koji nisu stigli da u njemu učestvuju, do kraja dana shvatiće od kuda sve to iznebuha..
Jer je neminovno da do kraja radnog vremena svak dobije mail sa subjectom: Maestro Kapor..

петак, 06. мај 2011.

Ćutnja

Hoda ulicom
i mislima sudara
nepoznata lica
(kao automobili u luna parku).

Na čelu
pohranjen trezor
strahova u strepnji.

Sa tobom sam brojala te ožiljke.

Ipak misliš da ću ucrtati novi.




*                                              




Kod mene kameni mir.

Toplina se širi grudima
od sećanja na tvoj dah zaspao na mom vratu.


среда, 04. мај 2011.

Kako nastaje priča

- Nauči me da napišem priču, molila je.
- Nije to teško, to je kao da nacrtaš skicu.
- Ali ja ne umem da crtam! ljutnula se.
- Ni ne moraš sve umeti. Zamišljaj samo kako povlačiš linije. Slikaj rečima.
- Da pokušam.. (a ja sam uživao u njenoj nesigurnosti) Evo, naslikaću devojku koja ruča.
- Gde?
- U restoranu! Ali ne nekom mnogo ozbiljnom.. Sedi i gleda kroz prozor.
- Je li lepa?
- Naravno da jeste! Ima smeđu kosu skupljenu u rep i šiške koje pokrivaju čelo.
- Mora da ima lepa usta kojima uzima zalogaje?
- Da (pa njen mali kikot), ali je musava! I jede rukama!
- Opiši mi je malo.
- Nosi farmerke i patike. Prekrstila je noge. Visoka je.. deluje izduženo.
- To je već prilično dobra slika. Ima li još koga u tom restoranu?
- Ima, ali ostali su dosadni, sede sami, jedu i gledaju svak u svoj tanjir.
- Da li nju neko posmatra?
- Pa ti je posmatraš (i opet zašećeren smeh)!
- Nacrtaćeš i mene?
- Hoću! U blizini sedi deka, bele kose i brade, u zelenom džemperu.
- To je tačan opis, ali mogla bi malo da me ulepšaš. Ipak je književnost odraz mašte, pobunio sam se tiho.
- Da, mogla bih da ti dodam slušni aparat (uživala je u tome kako se dosetila).
- Više sam mislio da me naslikaš u nekim mlađim godinama, tako da mogu bez nelagode da priđem tvojoj devojci i porazgovaram sa njom.. (nisam odustajao)
- Ne. U pričama je važna istinitost. A ja te volim baš takvog, deda, i ne sećam te se drugačijeg nego što jesi.

Ta toplina me uvek razoruža, moj žuti cvet u toj suknjici pozeleneloj od igre u travi, koji raste svakoga dana i postaje - ko se nadao - književnik!