среда, 15. јун 2011.

Bez tišine


Probudi me rano neki nemir. Nepoznatog uzroka. Pokušavam da ga dokučim, pokušam da zaspim ponovo. Ali vidim da od toga nema ništa. Podignem roletne. Lepo jutro, deluje prohladno. Otvorim prozor da se osvežim. Čekam strpljivo da san napadne očne kapke. Al propušta i tu šansu.
Ustajem i dok se umivam čujem da lonče već vri (znam da je gramatički nepravilno, ali me je ova konstrukcija oduvek oduševljavala). Shvatim da se broj zvukova u stanu sveo na to ključanje i hučanje vozila sa ulice. Komšija se još nije probudio, ne prodire njegov kašalj kroz zidove. Zato je sledeći logičan potez pustiti muziku. Nemam strpljenja da sačekm tih nekoliko minuta koliko je potrebno sistemu mog kompjutera da se probudi. Jer jedan pritisak daljinskog upravljača donosi glasove s televozora u moj stan. Premošćava tih par minuta.
Razmislim i shvatim da je to prva refleksna reakcija posle svakog buđenja, kao i pri svakom ulasku u stan. Pustiti muziku. Pa tako sve do spavanja, ostavljam glasove drugih ljudi da ispune prostor oko mene. Iluzija popunjavanja samoće. Ili dopunjavanja, jer se ne osećam usamljeno.

Isparava miris iz šolje koju nosim do stočića pored kreveta. I dalje prisutan nemir pokušavam da ga ugušim u ukusu vruće crne kafe. Častiću se čitanjem knjige. Komšije se bude, a njihovim zvucima dodajem nepravilne taktove. Prija mi ujutru neki cool jazz.

Drug mi se požalio da nema mira od devojčice iz komšiluka čija vriska povremeno dopire u sve njegove sobe. Uzurpiran kroz zidove. Nasmejem se: "Ona je dete.. Ne možeš tu ništa.." Onda se setim stana u kom sam nekada živela. Kada sam se uselila, užasno me je nervirao lavež pasa iz stana iznad moje sobe. A još više udari njihovih šapica o moj plafon. Smetalo mi je, mada volim pse. Posle mesec dana, jedini zvuk koji bih čula je tužno cviljenje iz kupatila, kada ih gazde tamo zatvore. I to zato što mi ih je bilo žao. Njhove tuge. Mada ih nikada nisam srela. A na sve druge zvukove se naviknem brzo. Naviknem i zavolim.
Prošlog vikenda svratila sam kući sa prijateljima. Neko od njih se štrecnuo na glasnu vibraciju koju naš stari frižider proizvodi i čime izazove blaži interni zemljotres. A mene iznenadila ta reakcija. I malo rastužilo što je to zvuk na koji sam toliko navikla da ga više i ne konstatujem.
Svako mesto ima svoje mirise, prijatne i one druge. Svako svoje zvukove. Trenutno me neopisivo raduje zvuk đubretara koji prazne kontejnere na ulici ispred moje zgrade. Ne znam zašto, glupo je, čak i nije neki zvuk. To rade svake noći oko pola dva. Tako znam koliko je sati i uživam u njihovoj tačnosti. Nekada čak dođem do prozora da ih vidim. I da im osmehom zahvalim. Iako oni mene ne vide, a verovatno me ne bi ni razumeli.


Volim da slušam muziku u prevozu. Ne preglasno, taman dovoljno da ne čujem obavezna gunđanja među saputnicima, a da imam priliku da prisustvujem nekom lucidnom zapažanju nepoznatog klinca. Da, selektujem šta želim da čujem. Ali to je u redu. Znate kako je dobro kad se probudite namćorasti, a onda čujete pravu pesmu. I to promeni dan. Jer podseti na neki susret, neku žurku, neki period, neku ljubav.



Zvukovi daju toplinu. Jače me vežu za neki prostor. Podsete da je neko još prisutan, tu negde..
Tako da izgleda ipak - kod mene, ništa od tišine.