петак, 15. јул 2011.

Frulaš iz podzemlja

Gledam ga već danima, navikla na melodiju koja me čeka na kratkom putu od stanice do zgrade.

Priznajem da me je iznenadilo kada sam ga prvi put ugledala. Nekako ne očekujem zvuk fule dok silazim u podzemni prolaz. Jakna mu okačena na neki klin u zidu išaranom lošim grafitima. Stariji čovek, preplanuo, drži u rukama pohabanu frulu i svira na njoj krećući se u ritmu par koraka napred, pa nazad. Prva pomisao bila mi je: zašto baš u podzemnom prolazu? A onda je postalo logično da je tu zaštićen od kiše i od Sunca. Mora se priznati da ni akustika nije loša. Ok, nije baš Karnegi hol, ali dovoljno glasno odzvanja da se ti zvuci zavlače i u moj stan kada su prozori otvoreni. Pa me tu opet okruže kada uđem.

Razmišljala sam kako ima retku priliku da posmatra ljude, često iste ljude koji tuda prolaze danima. Parovi koji se vole, pa svađaju, pa mire, decu koja se igraju ili nerviraju svoje roditelje. Zapravo, razmišljala sam kako bi divno bilo da je tu godinama, pa da može da posmatra prolaznike i sve promene koje godišnja doba donose.

A onda, juče, šok: nema frulaša.
Nikad nisam potcenjivala moć navike, znam joj snagu i kad je ne slutim. Samo sam shvatila koliko je, zapravo, lepo, kada me s posla dočekaja meka melodija.
Malo sam se zabrinula za frulaša, priznajem. Ali sam brzo pretpostavila da nije očekivano svirati na preko 40 stepeni, u 5 sati posle podne. U podzemnom prolazu.
Nadam se da će ga malo niže temperature vratiti. Nije baš Pan, ali mi oku prija da posmatram taj njegov ples sa instrumentom. Lepe su iznenadne radosti..

недеља, 03. јул 2011.

Kontraš

Unapred znam da se mnogi neće složiti sa mnom (tačnije sa mojim mišljenjem), ali ja i dalje mislim da je nedelja najbolji dan u sedmici!
Iako mnoge nedelja asocira na novu radnu sedmicu i osećaju anksioznost što im je iscureo vikend, a da ga nisu dovoljno iskoristili, to sa mnom nije slučaj.
Probudim se nedeljom kad 'oću. To prvo. Subotom obično imam nešto da radim, nekome sam nešto obećala, treba neku obavezu završiti. Nedeljom ne obećavam ništa. Zato se i budim kad 'oću. Priznajem, bude mi malo krivo što već bude 12 sati i što sam bar prethodna tri mogla nekako još da iskoristim, al ne patim previše oko toga. Ono što najčešće uradim prvo je da skuvam kafu i brzo se vratim u krevet. 
I tek tada odlučujem šta ću sa tim danom. Može vrlo lako da se desi da tada odlučim da ceo dan ostanem u pidžami. Čitam, gledam filmove, shvatim da sam propustila jednu krucijalnu životnu stvar: nisam nalakirala nokte na nogama, vodim višesatne telefonsko-skajpske razgovore s prijateljima i porodicom.
Ne jedem, ne zato što sam na dijeti, nego zato što mi je frižider prazan, a mrzi me da siđem do radnje ispred zgrade. Traje to tako negde do popodne. Oko 3-4h shvatim da je napolju lep dan, a i dosadi mi ležanje.  Tada brzo organizujem neku šetnju, neki lagani izlet ili odlazak na ručak. Sve u laganom ritmu. 
Nedeljom je sedenje u parku jednostavno savršeno. Ležim na klupi i gledam plavo nebo opkrojeno krošnjama. Ili decu koja se igraju s roditeljima. Rade to ljudi i radnim danima, ali nije ta atmosfera vikenda. Radnim danima gledaju na sat, žure na neke sastanke, večere.. A nedeljom se spokojno igraju u parku sa svojom decom, nedeljom šetaju ljubimce, čitaju novine s mirom ili pretresaju novosti iz komšiluka.
Apsolutno su me oduševile tri bake čiji me je uzvik danas probudio iz dremeža. Bio je izazvan informacijom koju im je dobacio neki deka u prolazu: Novak je pobedio! A one ne bi bile ponosnje ni da im je rođeni unuk. 
Osim toga što volim nedelju, od naše nacije me razlikuje i potpuni nedostatak fascinacije tenisom. Ja radije lakiram nokte na nogama.. ili pišem blog.. dođe na isto..

Između dve autobuske stanice

Ulazi pijanac u gradski prevoz. Tetura se po truckavom vozilu, jedva provlači pored žene koja sedi, jer je slobodno mesto pored prozora. Ona mi se nasmeje, kao saučesniku u tužnom prizoru. On ni ne primećuje, pogled probija kroz gužvu ili je ni ne vidi.
Relativna tišina, koliko je to moguće u krcatom prevozu, umor posle posla zaposeo je pokretnu konzervu.
A on izgovara niotkud:

- Najvažnija je ljubav..
...
...
- A oni ni ne znaju šta je to ljubav..

Opet usiljeni osmeh upire u mene ona žena koja sedi pored njega.

- Oni misle da je ljubav seks.
...
...
...
- A ne znaju ni šta je seks!

Njoj neprijatno kao da je to neko njen sa kim me je upravo upoznala i na koga je ponosna, a sad bruka ovim glupostima.

- Seks je odnos između ljudi..
(nastavlja isprekidano)

Nažalost, morala sam da izađem na toj stanici, bilo mi žao što nisam mogla još da se vozim sa njim. A žena je moj odlazak ipratila zapanjenim pogledom, kao da sam je izdala. I vidim kroz prozor da je odmah ustala i otišla u drugi kraj autobusa.

A ja se pitam zašto. 
Zato što je čovek rekao istinu..? Ok, priznajem da baš nije društveno prihvatljivo pričati sam sa sobom u gužvi, među ljudima. Ali, sve više je ljudi koji pričaju sami sa sobom na javnim mestima (a ionako svi to nekad radimo nasamo). Ovaj čovek nije čak govorio ništa ružno. Čak ni netačno. A i to što je bio pijan nije nikoga ugrožavalo osim njega samog.


     #     #     #     #     #     #     #     #     #     #     #

Na drugoj godini fakulteta pisala sam seminaski rad na temu "Šekspirove lucidne lude" (profesorka je tražila da izmenim prvobitn naziv "Lucidne lude Šekspirove", osporavajući moju sklonost ka inverziji, verovatno pojačanu uticajem italijanskog jezika koji sam tada učila). Šekspir je marginalizovanim likovima, kakve su lude, u usta usađivo tačne poglede na svet i okruženje. Samo one mogle su da sipaju istinu u oči kraljeva. I da ih niko ne shvati ozbiljno, jer su - lude.

     #     #     #     #     #     #     #     #     #     #     #


Tih nekoliko njegovih reči, da li su bile
potreba za razgovorom, za komunikacijom, za onim drugim koji bi saslušao i možda učestvovao,
jesu li poziv..? Ili bi ignorisao svaki odgovor..?

Ne znam.
Ali meni je taj trenutak bio poseban, jer me je podsetio koliko često ne obraćamo pažnju na ono što govore ljude iz naše okoline. Čak ni oni koje volimo.