понедељак, 30. април 2012.

Maglovit dan

Nešto meseci kasnije, ništa pametnija, ništa drugačija.
Na trenutke zaliči - jača,
a onda se surva sve..
u zbunjenost i neku tupost bez osećanja.

Dan kada slušam Biseru. Još jedan od tih..
Ranije sam grdila sebe zbog tih dana boje Biserinog glasa.
Sada ne..
Zašta će mi sve ovo, na šta će ispasti...?
Sleganje ramenima jedini je osećaj koji nosim na jeziku,
ne ispra ga ni kafa, crna, probala sam.. ništa.


* * *


Onda shvatim da nije slučajno. Danas je Dan posle..

Motor te letelice je počeo da kašljuca juče još,
al činilo se da će uspeti da izvuče....
Da, činilo se, sve dok su u mene uprta lica najdražih.

Kada ostanem sama,
stvari mogu da postanu kakve jesu:
tad propeleri u stravičnom huku padaju,
povlačeći sa sobom krošnje, grane....


Jesmo živi ako ne boli?