четвртак, 27. септембар 2012.

Ljubav

Pojela mi je kožne cipele, crne, salonke. Nosila sam ih na veliku maturu i posle retko, baš sam ih volela i čuvala. Drugi dan pošto je došla, ostavila je u njima otiske svojih zuba, mlečnih. Posle je pojela još dvoje papuča, treće je načela. Pola stola, metlu, bezbroj sunđera za sudove, desetine mlatilica za mušice. Izbeljivač, svoj šampon i prašak za ručno pranje veša. Moje senke i rumenila. Žvakala je veliki broj krpa, ešarpi i majica. Veš je skidala sa sušilice, razvlačila po stanu, i pravila rupe u njemu. Štipaljke za dezert. Krala je kozji sir sa tanjira. Jela špagete koje su ostale na stolu posle ručka. Moje patike za trčanje - e to mi je baš teško palo. To je ono čega se sećam, ovako, na prvu loptu, da steknete utisak šta je pojela u stanu, dok nismo bili tu. 

Sinoć smo se vratili iz šetnje, spavalo nam se, ali njoj se još igralo. Dosađivala je, pela se po krevetu, iako smo je terali da siđe, poslušala bi na kratko, a onda se opet vraćala da se igra. Volim pse sa jakim karakterom, valjda svaki put i odaberem baš takvo štene. Znate ono: najsitnije štene u leglu koje uvek nešto kevće i nešto hoće i uspostavlja neki red. I već treći put mi je pas ovan u horoskopu. 
Posle mog petog ponavljanja da siđe, ušunjala se samo prednjim šapama i počela da svlači na pod ćebe, kako bi ga tamo temeljno obradila, a da nam ne smeta. Pažljiv pas, uvek sam to kod nje cenila. Ali je to bio konačan izazov za moju toleranciju. Tad sam se stvarno naljutila na nju. I jutros nisam htela da je mazim. Iako me je gledala, onako, tužno, kako prolazim pored nje dok se oblačim i spremam za posao.

Dan odmiče, a meni je samo jedna scena u glavi.
Kada smo je prvi put vodili na kupanje, nije smela da uđe u jezero. Unela sam je u vodu koja je bila meni do pojasa i spustila je, a ona je brzo isplivala na obalu. Tresla se i nije smela nazad. Malo sam otplivala. Čekala me je na suvom i sve vreme gledala netremice. Plivala sam nazad i pozvala je da dođe. Bila je uplašena i drhtala je. Malo je zacvilela i krenula da ulazi sve vreme me gledajući ravno u oči. Plašila se, stvarno se plašila, ali je zaplivala ka meni. Zato što me voli. I zato što su ta ljubav i poverenje koje ima u mene, tada nadvladali njen strah. Neka žena koja nas je posmatrala, rekla je: "Pogledajte koliko Vas voli!" - bilo je očigledno. A muški deo plaže je bio fokusiran na kupaći koji mi je skidala, dok se panično pela po mojim grudima i ramenima kada je do mene doplivala. Ali to nije bilo važno.
Ceo dan po glavi prebiram da li sam ikada još doživela takvu scenu. Da li je iko tako očigledno prešao preko svog osećaja zbog ljubavi prema meni, kao to tromesečno štene toga dana. 

Kada me pitaju da li je poslušna, kažem da jeste. Zato što kad je nešto zainteresuje, ona otrči kilometar daleko. Ali se onda okrene i vrati nazad po mene. Zato što me prati dok trčim. I upiški se od radosti svaki put kada mi donese bačenu lopticu. To naš odnos čini posebnim. A ne to da li daje šapu, eto tako, iz mog hira. 






Pisanje

Čitam dobre blogove drugih ljudi i sve nešto mislim: Da bi čovek pisao, treba mu vremena, treba mu samoće. Samoće da posmatra, posle da misli o tome i onda da to prevede u reči. Treba, realno...

I kako onda običan čovek da bude pisac?
Evo na primer ja. 
Kada uhvatim malo vremena za pisanje guši mi misli vika saobraćaja. I onaj što je seo na sirenu - misli li stvarno da će time ubrzati protok vozila? Upalim računar i bombarduju me stotine nekih informacija, sličica, muzike, poruka. Volim to, kao i većina zavisnika od interneta koja neguje tu svoju boljku.
Ali kao i svaka strast - i pisanje traži žrtve. Tako ja pametno zaključim da moram da promenim ritam života ili navike, ukoliko hoću redovno da pišem. A hoću.

I tik nakon te krucijalne odluke, uhvatim sasvim slučajno, u prolazu, jednu scenu ili emociju. Pa sve moje teorije ljosnu u vodu. 
Jer mi tad ne trebaju posebni uslovi, tišina i neko naročito vreme. Samo sednem i pišem.. 

уторак, 25. септембар 2012.

Komšija

Predsednik Saveta stana mu dobacuje u prolazu: "Zdravo, komšo!" A on se uselio tek pre mesec dana. Otpozdravi mu u prolazu, dok mu se Eni provlači kroz noge da bi ušla u zgradu prva. Otpozdravi, onako, uobičajeno, kao da obojica u toj zgradi žive preko 20 godina i svake subote ujutru piju kafu i igraju šah.

Gledam ih u neverici.
To je moja zgrada, moj čovek, moj pas i moj komšija, koji su u jednom trenutku čudnom simbiozom Svemira postali - moj svet.