петак, 16. новембар 2012.

Kad mi se spava

Kad mi se spava, tad
zevam i gledam zavese.
Zapravo, virim ispod njih u okna prozora.
Pa, ne ni u prozore, koliko u svetiljku na ulici.
Ni ona me ne zanima naročito,
već onaj roj leptirica koji  sjajem oko sebe okuplja.
Iskreno, nisu mi zanimljivi ni ti noćni letači.
Već to što ih nema večeras.
Jer to znači da pada kiša.
Natapa ulice i vozila,
kišobrane i cipele.
Pa Beograd miriše ovlaženim koracima, brigama i žurbama.
Ta isparenja traže moje nozdrve.
Kad mi se spava,
volim da me zagrlim grad koji volim.

A neko bi rekao da samo zevam u zavese,
kad mi se spava.

четвртак, 15. новембар 2012.

Toplina

Sivo nebo i kišne misli.
Magla se širi gušeći farove.
Ostavljam stope na vlažnim ulicama.
Kaplje mi jakna hodnicima.
Vlaga u stanu neguje mahovine na zidovima.

Njegove šake nude zagrljaj.

петак, 09. новембар 2012.

9.11.

Moja soba, njegove knjige.

Uporno tražim
izgubljeni miris zagrljaja.

Ima ga u posvetama.
Kao svoje brojanice, spuštam knjige s polica istim redosledom,
čitam davno memorisane reči. Ponovo i ponovo...
Nalazim ga u rukopisu, koji samo ja tumačim.
U mislima i nedostajanju. Svaki dan...